Skolioza

Skolioza je jedna od najčešćih i jedan od težih oblika deformacije kičmenog stuba. To je deformitet bočne zakrivljenosti kičme zbog koje grudni koš gubi simetriju, a koja se najčešće javlja tokom rasta, neposredno pre puberteta. Skolioza je odstupanje od normalne zakrivljenosti kičmenog stuba, pri čemu se kičma krivi u stranu najčešće u obliku slova C, ili, što je slučaj kod dvostruke skolioze, krivljenje kičme u obliku slova S.

Skolioza može biti uzrokovana različitim stanjima, poput cerebralne paralize, mišićne distrofije, juvenilne osteoporoze, ali se tačan uzrok skolioze još ne zna. Najčešće se javlja kod dece u uzrastu između 10 i 14 godina, češće kod devojčica nego kod dečaka. Suprotno čestom mišljenju, skolioza nije rezultat lošeg držanja. Skoliotično držanje je posledica nerazvijenih i slabih leđnih mišića. Loše držanje može samo dodatno da pogorša već postojeću skoliozu.

Nastanak strukturalne skolioze ne može da se predvidi pa se za ovaj oblik skolioze ne mogu sprovesti mere prevencije. Veoma je važno kontrolisati dete, pregledati mu kičmu, naučiti ga da pravilno sedi i leži i da bude što više fizički aktivno, jer se time smanjuju faktori rizika za nastanak skolioze.

Infatilna idiopatska skolioza prisutna je kod

0 %

devojčica

0 %

dečaka

Postoji nekoliko vrsta skolioze, a osim bolova u leđima i problema sa disanjem, ovo oboljenje može izazvati formiranje grbe, disbalans kukova i nogu, kao i deformitet rebara. Zbog toga je veoma važno ići na redovne preglede. Pojedini stručnjaci mišljenja su da je sistematske preglede u školama potrebno imati češće, jer današnja deca nisu mnogo fizički aktivna, i mnogo vremena provode u sedećem položaju u školi, ali i kod kuće, za računarom, sa mobilnim telefonima i ispred televizije, što dodatno ide u prilog nimalo sjajnoj statistici kad je skolioza u pitanju.

Šta je skolioza?

Skolioza je poremećaj kičmenog stuba koji uzrokuje abnormalno krivljenje kičme na levu ili desnu stranu tela pacijenata, zbog kojeg grudni koš gubi simetričnost. Može da se javi u najranijem detinjstvu u fazama intenzivnog rasta, u pubertetu, ili na završetku rasta. Skolioza je najproblematičniji deformitet kičme kod deteta. Teži oblici mogu izazvati bolove u leđima, kao i probleme sa disanjem.

U pitanju je veoma progresivan poremećaj, koji se razlikuje na osnovu stepena zakrivljenosti kičme. Smatra se da na nastanak poremećaja utiče nasledni faktor, dok se period razvoja deformiteta veže se za rast i razvoj deteta, a najčešće se pojavljuje u doba puberteta, kada dete najbrže raste i razvija se. Statistika kaže da je skolioza dijagnoza kod 4 % populacije dece, starosti od 10 do 14 godina. Kod devojčica se javlja oko 10 puta češće nego kod dečaka, odnosno ovog oboljenja ima u 60 – 80 % svih slučajeva. Otprilike 2 % populacije ima skoliozu kičme, dok je od toga 10% slučajeva veoma ozbiljno.

Skolioza – Uzroci

Postoji veliki broj uzroka koji utiču na nastanak skolioze, ali nauka ne zna šta tačno uzrokuje različite tipove ovih deformiteta. Poznati su brojni faktori rizika koji mogu dovesti do skolioze, ali u 70 % slučajeva skolioza je idiopatska, odnosno njen uzrok je nepoznat.

Među najčešćim faktorima za razvoj skolioze odgovorni su:

genetske predispozicije,
neravnomeran razvoj mišića kičme
razčličiti deformiteti tela poput zarotiranog atlasa, skraćene noge, deformacija karlice
nepravilo držanje tela,
prekomerno sedenje,
nepravilno ležanje sa krivljenjem kičme na jednu stranu.

Manje uobičajene vrste ovog deformiteta uzrokuju:

Zbog naglog rasta, neki mišići kičme ostaju kraći, dok se drugi normalno razvijaju, što dovodi do pomeranja, odnosno rotiranja kičmenog stuba, kičma se savija i krivi, formirajući oblik slova S. Kriva kičma uzrokuje deformaciju celog tela. Vratni deo kičme se deformiše, jedno rame je dignutije, jedna lopatica je vidno ispoljena, što uzrokuje formiranje grbe, jedna strana struka je istaknutija, Takođe, dolazi do disbalansa kukova i nogu i do deformiteta rebara.

Vrste skolioze

Prema periodu javljanja skolioze, odnosno po uzrastu, razlikuju se infantilna, juvenilna i adolestentna skolioza.

Infantilna skolioza se najčešće pjavljuje u periodu do treće godine života. Juvenilna skolioza se javlja u rasponu od treće godine do desete godine, dok se adolescentna vezuje za period puberteta pa do uzrasta kada kosti postižu svoju zrelost.

Infantilna idiopatska skolioza - Najčešće se pojavljuje u periodu do 3. godine života Skolioza kičmenog stuba prisutna je kod oko 2 % devojčica i 0,5 % dečaka. Uzrok skolioze kičme, u većini slučajeva, nije poznat (poznat kao idiopatski). Ako je pacijent mlađi od tri godine, taj tip skolioze kičme se naziva infantilna idiopatska skolioza.
Juvenilna idiopatska skolioza - Juvenilna skolioza se javlja nešto kasnije od infantilne, i češće se razvija u rasponu od 3. do 10. godine starosti pacijenta.
Adolescentna idiopatska skolioza - Skolioza kičmenog stuba koja se razvija kod pacijenata koji imaju između 10 i 18 godina, naziva se adolescentna idiopatska skolioza. Više od 80% pacijenata sa skoliozom kičmenog stuba ima idiopatsku skoliozu, a većina njih su devojke u adolescenciji. Najčešća lokacija za skoliozu je u torakalnoj kičmi.

Takođe je veoma važno napraviti razliku i između strukturalne i funkcionalne skolioze, odnosno skolioze položaja. Strukturalna skolioza, za razliku od funkcionalne i skolioze položaja, podrazumeva uvrtanje kičmenog stuba, pri čemu dolazi do izbočenja lopatice ili gibusa (grbe).

Strukturalna skolioza se razlikuje na osnovu uzroka i može da se podeli na:

Idiopatsku skoliozu – ovo je tip skolioze za koji nije poznat uzrok, javlja se najčešće u periodu puberteta
Kongenitalne – u pitanju je skolioza koja nastaje zbog anomalija u razvoju kičmenog stuba
Neuropatkse – skolioza izazvana oboljenjem gornjeg ili donjeg motoneurona
Miopatske – nastaju usled distrofije musculoruma
Skolioza nastala usled akutnih i hroničnih zapaljenja kostiju

Prema delu kičme na kome se javlja (lokalizaciji), razlikujemo nekoliko tipova skolioza:

Funkcionalna skolioza je deformitet kičme koji zavisi od karlice i njenog položaja. Kičma se nagnje na onu stranu na koju je nagnuta karlica i time pravi zakrivljenje. Na nastanak funkcionalne skolioze najčešće utiču mehanički faktori, a to je obično nepravilno i asimetrično sedenje i ležanje. Takođe, može je uzrokovati i diskus hernija.

Dekstrokonveksna skolioza

Dekstrokonveksna skolioza podrazumeva kičmu iskrivljenu na desnu stranu i/ili izbočenje kičme, najčešće u grudnom delu, i najčešće kao iskrivljena pruga u obliku slova S, čime organizam nastoji da uravnoteži luk iskrivljenja. Može biti posledica urođenih mana, cerebralne paralize, mišićne distrofije, paralize jedne strane tela zbog, nepravilnog položaja tela, različite dužine nogu…. Kod ove vrste skolioze uočljiva je zadnja rebrena grba, jer se rebra spajaju i pomeraju unazad, stvarajući gibus (grbu).

Dekstrokonveksna skolioza može da obuhvati razna područja kičme, pa prema tome mogu biti:

Sinistrokonveksna skolioza

Za razliku od dekstrokonveksne, sinistrokonveksna skolioza je iskrivljenje kičme u levu stranu. Stranu skolioze određuje konveksitet krivine (izbočeni deo zavoja). Utvrđuje se antefleksijom trupa (test pretklona). Ova vrsta skolioze ima tendenciju da se s rastom pogoršava. Tipičan je poremećaj do kojeg dolazi zbog skraćenja jednog donjeg ekstremiteta. Javlja se u doba rane adolescencije između 11 i 14 godina, mnogo češće kod devojčica s početkom puberteta. Ako se tad ne krene s lečenjem, bolest može napredovati, ali uzrokovati i druge komplikacije. Iz tog razloga, redovna kontrola kičme (obično sistematski pregledi u osnovnoj školi) pomaže ranom otkrivanju i pravovremenom početku terapije.

Simptomi skolioze

Na skoliozu može ukazati dosta simptoma, ali ih možda i nije baš moguće otkriti u početnoj, najranijoj fazi, jer su uglavnom vezana za držanje tela kod dece za koje mislimo da će se izmeniti i ispraviti. U zavisnosti od mesta na kome se skolioza javlja, razlikujemo i različito držanje tela, odnosno simptome koji ukazuju na ovaj mogući deformitet.

Kod skoliozne promene kičmenog stuba ramena nisu u istoj ravni – jedno rame je više, a drugo niže, jedna lopatica je izraženija od druge i rebra su izraženija na jednoj strani tela. Takođe, struk je neravnomeran – izraženiji je sa jedne strane, kičmeni stub je kriv, kukovi nisu u istoj ravni i tako dolazi do pojave jedne kraće noge.

Skolioza kičme se lako može primetiti posmatranjem i upoređivanjem leve i desne strane tela, s preda i od pozadi. Upoređuje se visina oba ramena i kukova. Asimetričnost grudnog koša i rebara na prednjoj i zadnjoj strani tela ukazuje, takođe, na skoliozu kičmenog stuba.

Šta je Kobov ugao?

Lečenje skolioze kičme zavisi od stepena skolioze, odnosno od takozvanog Kobovog (Cobbovog) ugla. Kobov ugao je merenje stepena bočne krivine, odnosno to je ugao koji opisuje maksimalno rastojanje od ravne skoliotske krivulje do zakrivljenja kičme.

Kobov ugao od 10 stepeni – Generalno je potrebno najmanje 10 stepeni odstupanja od pravca pre nego što se definiše skolioza. Ukoliko je kriva kičme između 10 i 20 stepeni, potrebno je samo periodično posetiti lekara, kako bi se proveravala eventualna progresija krive.

Kobov ugao od 30 stepeni – obično zahteva da se nosi mider (oko 18 – 20 sati dnevno), uz intenzivnu fizikalnu terapiju, kako bi se kičmen stub ispravio ili makar sprečilo pogoršanja skolioze kičme.

Kobov ugao od 50 stepeni – Kada Kobov ugao dostigne 50 stepeni, uglavnom je potrebna operacija kičme. Često se fuzija kičme vrši kako bi se krivina zaustavila.

Dijagnostifikovanje skolioze

Skolioza kičme se dijagnostifikuje veoma jednostavnim i stručnim pregledom lekara ili fizioterapeuta. Lekar ili fizioterapeut posmatra telo pacijenta u stojećem položaju i procenjuje da li postoji asimetrija tela. Zatim posmatra asimetriju u preklinaciji – pognutom položaju tela.

Ako je asimetrija tela prisutna i u stajaćem položaju pacijenta i u preklinaciji, to se naziva strukturna skolioza. A ako asimetrija nije prisutna u preklinaciji, to se naziva nestrukturalna, funkcionalna, odnosno blaga skolioza.

Klinički pregled kičmenog stuba se može potvrditi i rengenskim snimkom. Dok se rengenskim merenjem može odrediti tačan stepen iskrivljenosti kičmenog stuba merenjem Kobovog ugla.

Skolioza kičme je češća kod devojčica nego kod dečaka. Može se pojaviti u bilo kom životnom dobu pacijenta, ranije ili kasnije, ali se najčešće otkriva kod pacijenata starijih od 10 godina.

Skolioza kod dece

Skolioza kod dece se obično poklapa s periodom polnog sazrijevanja i češća je pojava kod devojčica. Skolioza kod dece može da se toleriše zbog velike sposobnosti mladog organizma na prilagođavanja. Kod dece ovaj deformitet ne izaziva bol, ali može da se primeti prema drugim simptomima, kao što su:

Ako se kod deteta primeti neki od navedenih simptoma, ono mora biti pod stalnim nadzorom lekara, kako bi se sprečilo eventualna progresija bolesti. Dečje skolioze u suštini ne bi trebalo da predstavljaju veliki problem, ali ako se iskrivljenost pojačava, možda će biti potrebno nošenje specijalnog ortopedskog steznika kako bi se zaustavilo dalje napredovanje bolesti.

Lečenje skolioze

Skolioza se najčešće javlja u predadolescentskom i adolescentskom uzrastu. Deformiteti koji se blagovremeno otkriju mogu se, uz pravilan tretman, sasvim ispraviti. Dakle, najvažnije je javiti se na vreme lekaru, jer blaži oblici mogu uspešno da se leče osmišljenim vežbama i pod nadzorom stručnjaka.

Lečenje skolioze kičme je uvek individualno, i kod blagih i kod težih oblika skolioze, a obavlja se po sledećim faktorima:

Pol – žene su sklonije skoliozi kičmenog stuba nego muškarci
Stepen krivine – težina stanja kičmenog stuba određuje i način lečenja. Veći stepen krivine kičme podrazumeva i veću verovatnoću za pogoršanjem stanja, veće probleme sa plućima, uticaj na srce, kao i mnogo komplikovaniji oporavak i težu operaciju.
Mesto krivine – krivine koje se nalaze u centru kičmenog stuba pre će se pogoršati nego one koje se nalaze u grudnom i lumbalnom delu.

Iako je poznat veliki broj faktora koji dovode do razvoja skolioze, kod pacijenta sa dijagnostifikovanim poremećajem veoma je teško utvrditi koji je urzok doveo do nastanka poremećaja. Zbog toga je teško i neizvesno i samo lečenje skolioze.

Deformitet može da se uoči pregledom fizijatra i na osnovu simtoma. Podignuto rame, istaknuta lopatica, istaknut struk, pršljenovi nisu u ravnoj liniji, samo su neki od simptoma koji ukazuju na postojanje deformiteta.

Veoma važno je da se na vreme uoči deformitet kičme jer se tada može mnogo efikasnije ispraviti vežbanjem. Pacijenta sa skoliozom prati i leči fizijatar ili ortoped, a kada se ustanovi nivo zakrivljenosti i deformiteta, lekar prepisuje adekvatnu terapiju.

Terapija se sastoji od korektivnih vežbi koje se rade uz pomoć fizioterapeuta. Da bi se postigli rezutati vežbe je neophodno raditi svakodnevno, kako sa terapeutom tako i u kućnim uslovima uz pomoć roditelja. Plivanje leđnim stilom takođe pomaže kod smanjenja deformacije. Proces lečenja je dugotrajan i zahteva disciplinu i posvećenost pacijenta, kao i podršku i pomoć roditelja i lekara.

Ukoliko vežbama nije moguće zaustaviti deformitet, u proces lečenja se dodaju i ortopedski mideri koje pacijent mora da nosi i koji pomažu i sprečavaju dalje krivljenje kičme.

Kao krajnja metoda lečenja, radi se operacija kičmenog stuba, i na taj način se koriguje zakrivljenost kičme. Hirurška intervencija podrazumeva ugradnju titanijumse šipke, koja se pričvršćuje uz kičmeni stub i time onemogućava dalje rotirnje kičme.

Ukoliko je skolioza kičme nastala kao posledica abnormalnosti kičmenog stuba, neophodno je ustanoviti osnovni problem, pa tek onda početi sa lečenjem.

Posledice nelečenja skolioze:

Ako se odlazak lekaru odlaže, to može uzrokovati ubrzano napredovanje deformiteta, usled čega obično nastaju ozbiljniji problemi, koji često zahtevaju operativni tretman. Ukoliko se deformitet kičme ne leči, može dovesti do obziljnih poremećaja, kao što su promene kardiovaskularnog sistema i razna bolna stanja.

Vežbe za skoliozu

Vežbanje tela – kineziterapija i jačanje muskulature je veoma važno i efikasno kod lečenja skolioze kičme. Vežbe se mogu raditi i kao prevencija lošeg držanja tela, te kod pogoršanja skolioze. Kineziterapija se najčešće koristi kod blažih oblika skolioze. Sprovodi na idividualnoj osnovi, što znači da je terapija osmišljena tako da odgovara određenom oštećenju kičmenog stuba i zdravstvenom stanju pacijenta koji se podvrgava kineziterapiji. Deca sa skoliozom se odvode na individualne posete lekaru ili treneru.

Svaki kineziterapijski program obuhvata:

Uz preporuku da se ide i plivanje, insistira se i na aktivnom bavljenju određenim sportovima kod pocijenata, jer je to odlična vrsta terapije protiv skolioze kičme, kao i najbolji način jačanja muskulature.

Jačanje mišića i istezanje ligamenata su dva glavna cilja tokom vežbi u borbi protiv skolioze kičme. Kod organskih ili strukturalnih skolioza potrebna je kombinovana ortopedska ili ortopedsko-hirurška terapija, a vežbe su važan deo složenog programa lečenja.

Schroth metoda za skoliozu

Schroth (Šrot) metoda je najkompletnija metoda u lečenju skolioze kojom su obuhvaćeni svi aspekti zakrljivljenja kičme. To je sistem vežbi koje se sprovode u okviru kineziterapije, a prilagođene su svakom pacijentu posebno, u zavisnosti od stepena i oblika zakrljivenja kičmenog stuba. Cilj Šrot vežbi je derotacija, ispravljanje i stabilizacija kičenog stuba u trodimenzionalnoj ravni. Šrot metodom se postiže zaustavljanje napredovanja skolioze i korekcija nastalog zakrivljenja kičmenog stuba. Pored toga, ovim vežbama se ublažavaju i elimišu bolovi, jača vitalni kapacitet pluća i poboljšava držanje tela.

Postupak Šrot metoda se svodi na primenu vežbi pod nadzorom specijalizovanog lica, fizioterapeuta posebno edukovanog za ovakve tretmane, takozvani schroth terapeut. Dinamičke vežbe za skoliozu dopunjene su vežbama disanja, sa akcentom na jedno plućno krilo, odnosno na konkavnu, zakrivljenu stranu grudnog koša. Kako je pacijentu zakrivljenje postalo prirodan položaj kičme, uči se da bude svestan svog držanja. Dužina primene Šrot metode zavisi od svakog konkretnog deformiteta. Schroth metoda za skoliozu posebno je delotvorna kod dece, ali daje odlične rezultate i kada se leči kod odraslih.

Posle završetka programa, kod većine pacijenata vidljivo je:

značajno poboljšanje iskrivljenja kičme,
veoma često i potpuna korekcija bočne krivine kičmenog stuba, kao i
poboljšanje držanja tela,
poboljšano disanje,
smanjenje bola,
poboljšana funkcija pokreta,
bolji položaj karlice.

Međutim, pacijent mora da bude spreman na to da je ova metoda dugoročna i da zahteva odgovoran pristup pacijenta, podršku porodice, vežbanje kod kuće… Sve to uz dogovor i nadzor šrot terapeuta. Neophodno je strogo poštovanje smernica dobijenih od teraputa kako bi šrot tretman bio uspešan.

Bowen terapija skolioze

Bowen terapija je holistički tretman koji oporavlja mekano vezivno tkivo na telu. Koristi se za lečenje muskulatornih ili povezanih neuroloških problema, kao što su akutne sportske povrede ili hronična stanja.

Ova terapija je veoma nežna, opuštajuća i prigodna je za sve uzraste, jer ništa ne forsira i zato gotovo da nema neželjenih posledica. Bowen terapija pomaže organizmu da ojača sopstvene izvore za samoizlećenje i na taj način uspostavlja ravnotežu i harmoniju. Rezultat ove terapije je veoma brz prestanak bolova koji nije kratkoročan, često i kod slučajeva kod kojih druge terapije nisu imale efekta, a prvi rezultati vide se već posle prve seanse.

Bowen terapija se izvodi tako da se tretira površna i ona dubinska fascija (deo vezivnog tkiva koje se proteže i obmotava čitavo telo). To je kompleks membrana spojenih sa skeletom koje prenose minimalne tenzije. Fascija se još naziva i široka mreža. Ova terapije može da se praktikuje na svima, od novorođenčadi do starijih osoba, svih onih koji imaju probleme povezane sa muskulaturom ili neurološki povezane probleme.

Bowen terapija nije nešto što treba da traje dugo, jer se već posle prve terapije pacijent oseća sasvim dobro, a posle treće bi trebalo da je postignut potpuni efekat. Međutim hronični problemi mogu da zahtevaju dugotrajniji odlazak na terapiju. Snažno se preporučuje da ukoliko se podvrgnete Bowen terapiji ne praktiujete druge oblike fizikalne terapije kao što su masaža, kiropraktika, fizioterapija, akupunktura ili kineziologija najmanje nedelju dana nakon ovog tretmana. Ostali oblici terapije mogli bi da ponište ravnotežu uspostavljenu tokom bowenove terapije.

Mider za skoliozu

Bolji položaj tela, kao i aktiviranje i jačanje mišića kičmenog stuba kod pacijenata, može se postići fizikalnim terapijama. Ali, ukoliko fizikalnom terapijom ne dođe do poboljšanja, pacijent će verovatno morati da nosi poseban steznik – mider za skoliozu, koji će biti od pomoći.

Pacijent treba da nosi steznik najmanje godinu dana, a mider namešta ortoped. Nošenje steznika ili proteze, gotovo uvek daje pozitivne rezultate i kičmeni stub se dovodi u normalu. Međutim, za neke pacijente je nošenje steznika neugodno, što takođe može biti veoma bolno i frustrirajuće.

Zahvaljujući ranom postavljanju dijagnoze, većina dece sa skoliozom kičme ima samo blago iskrivljenje i verovatno neće imati potebu za lečenje operacijom ili protezom. Deca s blagom skoliozom kičme imajuće česte kontrole, svakih četiri do šest meseci. Tako se proveravaju promene krivina kičmenog stuba kod pacijenata. Adolescentsku skoliozu kičme je teže lečiti.

Efektivnost proteze se povećava s brojem sati svakoga dana, u kojima se ona nosi. Većina proteza se nose stalno, i danju i noću, osim kada se pacijent kupa, a minimum nošenja midera bi trebalo da bude između 18 i 20 sati dnevno. Proteza se može nositi tokom svih aktivnosti deteta, ali postoje i neke zabrane, zapravo, skida se samo tokom sportskih aktivnosti kako ne bi došlo do mogućih povreda.

Proteze za ispravljanje kičmenog stuba kod skolioze kičme prestaju da se nose nakon što kosti prestanu da rastu. To obično biva:

Postoje dve različite vrste proteza za ispravljanje kičmenog stuba kod skolioze kičme, to su :

Proteza niskog profila je najpraktičniji tip proteze. Napravljen je od moderne plastike i oblikovan je u skladu s telom pacijenta. Veoma je praktičan i gotovo je nevidljiv ispod odeće. Odlično prijanja uz telo, ispod pazuha, oko rebara i kukova, što je veoma važno zbog efikasnosti. Ovakve proteze se koriste za donje krivine kičmenog stuba, jer ne pomažu kod promena u gornjem delu kičme ili u vratu.

Za skoliozu kičme sa stepenom krivine od 30 do 50, pored vežbanja, treba nositi Milvoki protezu, odnosno Milvoki prsluk. Ovakve pacijente vode lekari specijalisti. Milvoki proteza za pacijente sa skoliozom kičme ima vratni prsten s naslonima na bradu i za zadnji deo glave. Ovaj tip proteze ima i ravne trake na prednjoj strani i dve prednje trake na zadnoj strani. Milvoki proteza se koristi samo u situacijama kada proteza niskog profila ne pomaže, jer je dosta teža, neudobnija i nepraktičnija.

Plivanje za skoliozu

Korektivno plivanje preventivno utiče na pojavu deformiteta kičmenog stuba, ramenog pojasa i grudnog koša, i uspostavlja pravilno držanje tela. Plivanje za skoliozu, kao i za druga dva najčešća deformiteta kičmenog stuba – kifozu i lordozu, jedna je od pomoćnih metoda u rešavanju problema ove vrste deformiteta.

Plivanje se kod problema kičmenog stuba preporučuje u periodu detinjstva, jer se deformiteti razvijaju već u prvoj ili drugoj godini života, kada kosti i telo naglo izrastu. Kičmeni stub, kao osnovni nosilac uspravnog stava, postaje opterećen težinom gornjih delova tela i kreće blago da se krivi. Njegovo stanje se znatno pogoršava kada stupi period sedalnog načina života u školi i prilikom nošenja teških predmeta.

Korektivno plivanje je još efikasnija terapija, jer za razliku od trenažnog sistema plivanja i opterećenja u vodi, sadrži elemente tehnike pojedinih stilova i sinhronizovanog plivanja. Kičmeni stub je pri plutanju na vodi manje opterećen, ojačava mišiće leđa i smanjuje bol.

Terapije po stilovima plivanja su sledeće:

Operacija skolioze

Teži oblik skolioze kičme obično se razvija i pogoršava s vremenom, pa lekar može preporučiti operaciju kako bi smanjio težinu krivljenja kičme i sprečio pogoršanje i ugrožavanje zdravlja pacijenta. Skolioza sa krivinom kičme preko 50 stepeni, indikacija je za neophodno hirurško lečenje.

Indikacije za operaciju kod skolioze kičme nisu vezane samo za stepen deformacije kičmenog stuba, već i za ono što skolioza može prouzrokovati. Skolioza kičme vrlo često prouzrokuje hronične bolove, neurološke ispade, a u najgorem slučaju, u ranoj životnoj dobi pacijenata može prouzrokovati i oštećenje rada i srca i pluća.

Operacija je potrebna kod većih desnostranih krivina – iznad 60 stepeni zakrivljenosti. Tad se hirurški spajaju dve ili više kosti, tako da ne mogu da se pomeraju, a između pršljenova se stavljaju komadići kostiju i koštane srži. Metalni delovi drže taj deo kičme ravno, kako bi spajanje bilo što ispravnije.

Razlikuju se dva operativna pristupa:

Prednji pristup je onaj u kome se prerežu rebra i diskovi čime se eliminiše otpor korekciji, smanjuje se mogućnost ponovnog zahvata, nema neuroloških komplikacija, mala je mogućnost infekcije, nisu potrebni transfuzija i rendgen (RTG).
Zadnji (stražnji) pristup je onaj kada se na šraf primjenjuje velika korekcijska sila kojom se remodeluju deformisana rebra i diskovi, veća je mogućnost ponovnog zahvata, neuroloških komplikacija i infekcija, potrebni su transfuzija i jonizujuće zračenje.

Rutinske operacije se primenjuju kod umerenih skolioza. Pre hiruške intervencije kod pacijenata sa skoliozom kičme, obavezno se radi dijagnostika, koja je ista kao i kada se radi standardna dijagnostika. Osim fizičkog pregleda, tada je neophodno uraditi i nekoliko rendgenskih snimaka u funkcionalnim položajima tela, da bi se videlo kakva je pokretljivost kičmenog stuba kod pacijenta i da li uopšte postoji patološka pokretljivost. Potrebno je imati i skenerske snimke koji omogućavaju da se vidi struktura i morfologija pršljenova kod skolioze, dok magnetna rezonanca prikazuje meka tkiva, nerve i kičmenu moždinu. Posle svih neophodnih analiza i dobijenih rezultata, određuje se kakav pristup će se primeniti, i da li hiruška intervencija može da se uradi kroz jedan ili kroz više malih otvora na leđima, odnosno, da li može da se primeni minimalno invazivni pristup i, ako je tako, koja od nekoliko raspoloživih minimalno invazivnih tehnika je najbolja za operaciju kod određenog pacijenta.

Operacija skolioze
kod dece

Kada stepen deformiteta skolioze kod dece pređe 35 stepeni, onda je jedini način na koji to može da se ispravi hirurški. Adekvatna hirurška intervencija u optimalnom periodu je veoma važna za dobar uspeh i definitivno isptavljanje kičme. Preventivni pregled i informisanost roditelja su takođe veoma značajni, jer među pacijentima “kruže” razne predrasude (poput one da kičmu ne treba ni po koju cenu operisati, dokle god i sam pacijent ne zna šta se sa njom dešava), koje su pogrešne, jer je tačno definisano kada i na koji način se kičma operiše.

Postoji nekoliko vrsta skolioza i u zavisnosti od kalkulacije zavisi metoda lečenja:

Pacijent nikako ne bi trebalo da čeka nekakvo izlečenje samo od sebe, već je potrebno na vreme primeniti adekvatnu hiruršku intervenciju. Najoptimalniji period je praktično pre završetka rasta, jer u tom periodu može lakše da se koriguje deformitet. Posle završetka operacije taj period rasta koji je eventualno ostao, zahvalan je za korigovanje dok dete raste.

Oporavak posle
operacije skolioze

Hiruška intervencija kod pacijenata sa skoliozom kičme može da traje od sat vremena do četiri sata, uz minimalno krvarenje. Nema transfuzije tokom operacije i dan posle operacije, pacijent ustaje komotno iz kreveta. Pacijent se na kućnu negu otpušta 5- 7 dana posle operacije, bez steznika ili bilo kakvog gipsa. Operacija danas više nije tako bolna i prolazi bez analgetika, s obzirom na korišćenje savremene lokalne anestezije, a tri meseca posle operacije, pacijent može nastaviti sa rekreativnim sportovima.

Kada je reč o rutinskoj operaciji, pacijent se već drugi dan lagano podiže, a u narednih 7 – 10 dana potrebno je da se podstiče na češće lagano kretanje. Potrebno je da tri meseca ide na fizikalnu terapiju, i da obavezno izbegava teška opterećenja i nagle pokrete. Posle pola godine može se vratiti uobičajenim fizičkim aktivnostima. Tada se, takođe, ukoliko stvaraju neprijatnost i nelagodu, mogu ukloniti vijci i šipke koji su postavljeni operacijom.

Kad su i pitanju teške skolioze, neophodna je priprema kičme fiksiranjem položaja tela u sedećem položaju, od nekoliko meseci do godinu dana, u zavisnosti od težine i kompleksnosti datog slučaja. Bol će biti prisutna sve dok je mišićno tkivo oko kičme u fazi zarastanja, naročito prvih nedelju dana posle operacije. Ako je za operaciju korišćen prednji pristup, moguće je da će se bol javiti ispod rebara.

Skolioza

Infatilna idiopatska skolioza prisutna je kod

Šta je skolioza?

Skolioza – Uzroci